Intervju Branislav Stojanović
SPORTSKI DUH U BANKARSTVU Naša banka je jedan od najvećih sponzora Olimpijskog komiteta Srbije već peti olimpijski ciklus, još od 2004. godine. Ulaganje u vrhunski nacionalni sport i promocija sportskih vrednosti za nas predstavljaju jedan od prioriteta u segmentu korporativne odgovornosti. Olimpizam doživljavamo kao važnu i inspirativnu temu, jer verujemo u vrednosti kao što su […]
SPORTSKI DUH U BANKARSTVU
Naša banka je jedan od najvećih sponzora Olimpijskog komiteta Srbije već peti olimpijski ciklus, još od 2004. godine. Ulaganje u vrhunski nacionalni sport i promocija sportskih vrednosti za nas predstavljaju jedan od prioriteta u segmentu korporativne odgovornosti. Olimpizam doživljavamo kao važnu i inspirativnu temu, jer verujemo u vrednosti kao što su “ferplej”, istrajnost, fokusiranost, disciplina, usmerenost na uspeh. Znamo da je davanje ličnog primera najbolji način da se ove vrednosti prihvate i zato smo vrlo ponosni što među nama imamo kolegu koji se 2000. godine u Sidneju na Olimpijskim igrama takmičio u štafeti 4 x 400 metara, Branislava Stojanovića iz Kikinde, sa kojim smo razgovarali o vrhunskom sportu, ličnom doživljaju Olimpijskih igara, ali i poslu u Banci.
Kako si počeo da se baviš sportom i kako si se odlučio za atletiku ili je atletika izabrala tebe?
Prvi sport kojim sam počeo da se bavim bilo je plivanje, imao sam sedam godina. Zanimljivo je da su moji treneri plivanja prvi shvatili da imam talenat – za trčanje.Kad god smo imali takozvani suvi trening, treneri su mi govorili: „Eh, da tako plivaš kao što trčiš!“ Ipak, nisam odmah počeo da treniram atletiku, kratko sam se oprobao u fudbalu, a tek pošto sam imao uspeha na školskim krosevima i osvajao na ovim takmičenjima prva mesta, posle šestog razreda osnovne škole počeo sam da treniram atletiku, u omladinskom atletskom klubu u Kikindi. Godine 1998. sam prešao u Partizan iz Beograda i tu sam se i kvalifikovao za Olimpijske igre u Sidneju 2000. godine.
Šta smatraš svojim najvećim sportskim uspehom?
Još od pionirskog uzrasta, tada sam se takmičio u trčanju na 600 metara, imao sam dobre rezultate. Zaista ne znam tačan broj osvojenih medalja, ima ih sigurno pedesetak, sa raznih takmičenja. Prvu medalju za seniorsku reprezentaciju Srbije, u kojoj sam bio od juniorskih dana, osvojio sam na Balkanskim igrama u Nišu 1997. godine gde sam bio drugi na Balkanu u trci na 400 metara, a u štafeti 4×400 smo bili prvaci Balkana. Pored tih uspeha, svakako bih izdvojio kvalifikaciju i učešće na Olimpijskim igrama kao nešto što se pamti ceo život. Ipak, pored osvajanja medalja na domaćim i međunarodnim takmičenjima i učešću na Olimpijskim Igrama, smatram svojim najvećim sportskim uspehom to što sam animirao decu u svom gradu, Kikindi, da se bave sportom.
Učešće na Olimpijskim igrama je sigurno nezaboravno iskustvo, prenesi nam svoje utiske i doživljaj iz Sidneja.
I danas, kada se setim svog učešća na Olimpijskim igarama, utisak je toliko snažan da ne znam kako bih ga rečima opisao. Pamtim euforiju koju sam doziveo kada sam se kvalifikovao za Olimpijske igre, ali učestvovati kao takmičar, biti u Olimpijskom selu sa svim tim sportistima iz celog sveta koje sam do tada samo imao prilike da vidim na TV ekranu, sedeti za ručkom, gledati utakmice, trenirati sa njima….osećao sam se kao u filmu. Olimpijske igre u Atlanti 1996. sam gledao na televiziji, navijao sa svojim društvom u Kikindi, a na sledećim sam bio među takmičarima. Imao sam prilike da bodrim naše sportiste, a pored atletike, uglavnom sam išao na košarkaške, rukometne i odbojkaške utakmice.
Šta u radu u banci može da se primeni od onoga što donosi rezultate u sportu? Da li možeš da povučeš paralelu između timskog rada koji je neosporno jedan od ključeva uspeha u štafeti i timskog rada u filijali?
U bankarstvu sam od 2005. godine, a od 2008. godine sam u sadašnjoj banci i sve vreme radim u filijali u Kikindi, u direktnom kontaktu sa klijentima. Mogu slobodno reći da je bavljenje sportom uticalo na moj način razmišljanja koji se naravno odslikava i na poslu. To se najviše ogleda u mojoj smirenosti u radu pod pritiskom, organizaciji posla, upornosti u dostizanju zadatih ciljeva bez straha. Smatram da je timski duh ključan u ispunjenju poslovnih zadataka, da je potrebno da pomažemo jedni drugima jer nema ni pojedinačnog uspeha ako izostaje uspeh tima, a najviše zavisi od trenera kako će motivisati, organizovati i voditi svoj tim.
Reci nam nešto o svojim daljim (sportskim) planovima?
Ove godine sam, posle petnaest godina pauze, ponovo počeo da se takmičim, sada u kategoriji veterana. Na prvenstvu Srbije u dvorani u Beogradu, u februaru ove godine, bio sam prvi u konkurenciji na 400m i drugi na Balkanskim igrama u Beogradu u martu. Imao sam u planu da se spremam za učešće na svetskom prvenstvu koje je trebalo da se održi u Kanadi takođe ove godine, ali je otkazano zbog svima poznate situacije i pomereno za sledeću godinu. Nadam se da će 2021. godina biti bolja u svakom smislu i da ću uspeti da se spremim i odem na ovo takmičenje.