Bićemo konkurenti za najveći plasman na OI sledeće godine | OTP banka Srbija

Bićemo konkurenti za najveći plasman na OI sledeće godine

Author
Zoran Ucukalo

Jedan je od retkih sportista koji je imao tu sreću da osvoji sve moguće trofeje za koje je igrao tokom svoje sportske karijere, ali i da po završetku iste postane član Kuće slavnih. O njemu su pisali svi svetski mediji, a u istoriji Srbije i Jugoslavije ostaće upamćen kao vaterpolista koji je sprečio hiljade, ali […]

Jedan je od retkih sportista koji je imao tu sreću da osvoji sve moguće trofeje za koje je igrao tokom svoje sportske karijere, ali i da po završetku iste postane član Kuće slavnih. O njemu su pisali svi svetski mediji, a u istoriji Srbije i Jugoslavije ostaće upamćen kao vaterpolista koji je sprečio hiljade, ali nikada nije dao nijedan gol. Odigrao je jednu celu godinu – čak 365 utakmica za reprezentaciju. Aleksandar Šoštar u intervjuu za OTP banku otkriva svoje prognoze kako će izgledati sport nakon korone. Podseća da je za sport izuzetno važna finansijska podrška i napominje da je u slučaju Olimpijskog komiteta Srbije, veliku ulogu u sportskim uspesima imala OTP banka koja je sponzor već peti olimpijski ciklus.

1. Prema Vašem mišljenju, da li će pandemija koronavirusa promeniti profesionalni sport i velika takmičenja?

Smatram da je vrhunski sport već promenjen. Sva takmičenja u prethodnom periodu – finalni turnir Lige šampiona u fudbalu, snuker bilijar, teniski turniri, trka Formule 1 – održavala su se bez publike ili sa ograničenim brojem gledalaca. Iako je doživljaj kada pratimo utakmicu putem televizije vrlo sličan, malo čudniji jer nema onog huka pozadi, ipak mislim da je to nešto što ne može da se poredi. Sport jeste nešto što se igra sa ciljem da se ostvari vrhunski rezultat, ali takođe, igra se i zbog širokih narodnih masa, zbog ljudi koji su prisutni na takmičenjima, zbog atmosfere i to je potpuno jedna druga vrsta doživljaja. Kako će biti dalje – stvarno ne znam. Moramo da budemo obazrivi, da poštujemo sve propise vezane za koronu, kako kod nas u Srbiji, tako i na svetskom nivou. Ipak, smatram da je važno da se pronađe rešenje da se opet napravi takva vrsta interesovanja za sportska takmičenja kakva je bila ranije.

2. Šta mislite koji sportovi će doživeti najveći udarac?

Najveći udarac će sigurno doživeti sportovi koji su najplaćeniji i najposećeniji, oni koji se održavaju na borilištu koje ima kapacitet da primi najveći broj ljudi. Ipak, mislim da će svi sportovi podjednako trpeti, svako na svom nivou. Kada je nemoguće otići na stadion ili dvoranu, plivalište, na neki način vremenom će doći do gubitka interesovanja. Tada će mediji morati da budu angažovaniji da zainteresuju ljude za ono što se događa tamo gde ne mogu da odu. Ako se ne bude pronašla ta neka mera polako će se gubiti interesovanje, to je moj strah. Iz tog razloga mislim da će svaki sport na svom nivou podjednako da trpi – ako pričamo o vaterpolu i fudbalu sigurno da nije isti nivo interesovanja i zastupljenosti u medijima, ali na svom nivou će i vaterpolo da pretrpi ogromnu štetu, baš kao što će i fudbal.

3. U ovom trenutku koja je najveća snaga, a koja najveća slabost ekipnog vaterpolo sporta u Srbiji?

Najveća snaga je to što imamo izuzetno kvalitetnu generaciju. To je jedan veliki kvalitet koji trenutno imamo i naravno tradicija koja postoji kod nas. Sa ovom generacijom nema nikakve zime. Sledeće godine na Olimpijskim igrama ćemo sigurno biti konkurenti za najviši mogući plasman, za jednu od medalja. Ono što mene plaši je što mislim da nemamo dovoljan broj centara i mislim da je rad sa mlađim kategorijama dosta oskudniji nego što je bio ranije. Tako da je i baza tih kvalitetnih igrača manja nego što je bila i zato se plašim za ono što će biti posle Olimpijskih igara u Tokiju. Slabost je ono što nas čeka sutra – igrači prerano odlaze napolje, neoformljeni, pitanje je da li će da nastave razvojni put kakav bi imali ovde kod nas.

4. Zbog čega nema velikog interesovanja dece za vaterpolo?

Vaterpolo nije jeftin sport, jedino ako ga posmatramo u odnosu na neke druge sportove koji su skuplji. Osim toga, za ovaj sport je potrebna konstanta u radu i ogromna upornost, kao i priroda u smislu talenta. Takođe, ono što treba vaterpolu je bolji marketinški pristup koji je postojao pre desetak – petnaest godina. Sada mislim da je ovaj sport dosta pao na lestvici sportova kod nas, a bio je u ravni sa košarkom, odmah iza fudbala.

Bez podrške kompanija bilo bi mnogo teže

„Sport je na neki način produžena ruka države. Naravno, treba da postoji granica u odnosu sport – politika, ali kada na nekom takmičenju predstavljate reprezentaciju, u ovom slučaju državu Srbiju u sportu, vi imate neku političku ulogu. Jednim delom država o tome brine, ali bez podrške sponzora, velikih kompanija, bilo bi mnogo teže. OTP banka je sponzor Olimpijskog komiteta dugi niz godina, ova saradnja je došla prirodno i omogućila da se gradi jedna zdrava priča“, ističe Šoštar i napominje da je OTP banka na taj način iz senke doprinela uspesima sportista.

5. Da li su mediji ti koji vuku sport, imajući u vidu da danas nema novinara koji prate samo vaterpolo?

Slažem se sa tim da mediji na neki način vuku sport, ali ima tu dosta i naših zasluga, rada ili nerada, usmeravanje na stranu na koju treba da idemo i način na koji treba da budemo predstavljeni. Velike zasluge za taj pad do kog je došlo od neke 2008, 2009. godine pripadaju nama, to je moje mišljenje.

6. Postoje predrasude da vaterpolo igra pet zemalja – od toga četiri zemlje bivše Jugoslavije. Da li mu se na taj način umanjuje vrednost?

Ne slažem se sa tim. Za mene su to zlonamerne konstatacije. Svaki rezultat treba vrednovati. Vaterpolo se igra svuda, ali je razlika u kvalitetu. Da nismo dobri u vaterpolu, da imamo neki osrednji kvalitet onda se to ne bi tako posmatralo. Ali, pošto imamo kvalitet i osvajamo medalje jer igramo na pravi način, onda kažu – pa da, ali drugi se time i ne bave. Nije tačno. To je jedan od spoljnih faktora koji je spustio vaterpolo na lestvici sportova. Kako god mi gledali na vaterpolo, činjenica je da je to prvi ekipni sport na Olimpijskim igrama. Ne može da se meri sa fudbalom, ali sa svim ostalim sportovima može.

7. Šta smatrate najvećim uspehom u sportskoj karijeri?

Zlato na Olimpijskim igrama u Seulu je najveći uspeh u mojoj karijeri. Ukoliko pričamo samo o rezultatima – sve sam osvojio. Svaki taj momenat sam po sebi ima težinu, ali ako gledamo hijerarhijski sigurno da su Olimpijske igre vrh svega. Sa druge strane po završetku sportske karijere ogromna stvar za mene je bila kada sam ušao u Kuću slavnih. To je potvrda svega što sam radio i kako sam radio. Možda generalno i rezultat koliko dugo sam trajao – kada sam bio mlađi nisam ni razmišljao da mogu da igram do 38. godine – 2001. sam završio reprezentativnu karijeru, a 2002. sam prestao da igram. Tako je išlo, imao sam i sreću i imao sam zasluge da budem u vrhunskim klubovima što samo po sebi vuče čoveka da se time bavi, i zato je to tako dugo trajalo. Kada sportisti bude teško da trenira i da radi sve ono što je potrebno da bi na takmičenju dao maksimum, onda je najbolje da se povuče. Kod mene je to dugo trajalo i možda je to moj najveći uspeh.

Olimpijski duh – miks dostojanstva, humanosti i prestiža

Aleksandar Šoštar sa prestižnog takmičenja Olimpijskih igara na kom je učestvovao više puta nosi lepe uspomene, koje pored osvajanja medalja podrazumevaju druženje. Cimeri u olimpijskom selu su mu bili Igor Milanović, Dukić, Vasić, za koje kaže da su i danas u odličnim odnosima. Olimpijski duh karakteriše kao miks osećanja: dostojanstva, humanosti i prestiža (u takmičarskom smislu). „Olimpijski duh je vrlo specifičan, čitava atmosfera u olimpijskom selu, to je nešto što samo tamo može da se oseti“ – kaže Šoštar. Osvajanje prvog mesta na Olimpijskim igrama 1988. godine u Seulu i korak na pobedničko postolje ističe da nikada neće zaboraviti. Međutim, Sidneja 2000. godine na kojem je osvojio bronzanu medalju seća se u negativnom kontekstu – njegova ekipa koja je tada bila izuzetno jaka poražena je od Mađara u polufinalu Olimpijskih igara. Napominje i da nikada neće zaboraviti 1992. godinu kada je njegovom timu uveče pred odlazak saopšteno da ne mogu da idu kao ekipa na takmičenje na Olimpijske igre u Barseloni.

8. Koja profesionalna uloga vam je bitnija i draža, kada ste u bazenu ili pored bazena?

Svako svoje vreme nosi. Sigurno da mi je mnogo lepše bilo dok sam bio u bazenu, to je ono što će svako da vam kaže, ali čovek treba da nastavi da živi. Ja sam završio Mašinski fakultet, nisam ni mislio da ću čitav život da provedem u sportu, prosto – jednostavno se desilo. Dok sam još igrao za Ferencvaroš, 2001. godine postao sam direktor Partizana, godinu dana nakon toga i predsednik Vaterpolo saveza, kasnije i 2004. predsednik Uprave za sport, pa pomoćnik ministra sporta 2007. godine, da bi 2009. postao predsednik Sportskog saveza Srbije. Sve to vreme sam ostao u Partizanu, to je nešto što je po mom mišljenju normalno. Naravno, postoje uspesi i u ovoj drugoj karijeri, drugom životnom dobu, i za taj deo me vežu lepe uspomene – najveća je osvajanje Kupa šampiona sa Partizanom 2011. godine na jedan impresivan način.

9. Da li su sport i škola međusobno isključivi ili je moguće biti podjednako posvećen?

Iz mog iskustva, tvrdim da može, ali to je subjektivno. Nije lako, ali može. Odricanje je mnogo veće. Dok sam studirao, ujutru sam išao na trening od sedam do pola devet, pa direktno na fakultet ceo dan. Nakon toga, opet bazen od sedam časova. Tokom leta sam na pripreme nosio knjige i učio. Bio sam vukovac u osnovnoj školi, omiljeni predmeti su mi bili matematika i fizika i to mi je najbolje išlo, zato sam i upisao mašinstvo. U srednjoj školi sam dobio nagradu Mikija Petrovića iz matematike. Zbog profesora matematike sam hteo da menjam školu, ali mi je otac rekao – ne možeš da bežiš od problema. Posle sam shvatio da nam je taj profesor usadio neverovatno znanje. Kad čovek kaže nema se kad – ide linijom manjeg otpora.

10. Šta biste poručili mlađim generacijama?

Važno je da se bave sportom, nevezano za rezultat, koji god to sport bio. Voleo bih da većina dođe u vaterpolo, na prvom mestu jer je plivanje bitno za razvoj. Naravno, ne mogu svi da postanu vrhunski sportisti, ali će im pomoći u životu, jer na taj način stiču dobre navike. Dok za vrhunske rezultate moraju da budu uporni i spremni na odricanje. Velikim radom mogu postići sve.

Tags:
0 komentara
Vrati se gore