Biznis

Koliko birokratija košta srpsku ekonomiju

5.05.2017

Dragoslav Veličković Ekspert za makroekonomska istraživanja i analize, OTP banka Srbija

Proteklih godina predviđali smo da će ekonomski rast u Srbiji biti daleko veći od projekcija drugih ekonomista, korišćenjem tehnika i modela tako da su prognozirani podaci na kraju bili veoma blizu realizovanim. Ovakve prognoze su se pokazale višestruko korisnim za klijente banke, omogućivši im da se bolje pripreme na ono što ih čeka u poslu i da samim tim bolje planiraju svoje aktivnosti.

Međutim, za široku populaciju ovakvi statistički podaci su puka apstrakcija i teško da mogu direktno da sagledaju kako isti utiču na njihove živote. Konkretno za ovu godinu smo još pre nekoliko godina predvideli privredni rast od 3,5%, što bi bila treća uzastopna godina koju Srbija zaokružuje sa pozitivnim učinkom, još od početka globalne finansijske krize 2008. Ali, ekonomski rast bi morao da bude na još višem nivou da bi se građani osećali bolje i da bi osetili značajnije promene u kvalitetu života i rastu životnog standarda.

Naime, jedini načn da se osigura značajno poboljšanje životnog standarda je upravo u porastu produktivnosti privrede u Srbiji. Stoga je osnovno pitanje upravo kako obezbediti dugoročni rast kroz veću produktivnost zarad uvećanja životnog standarda.

Rast produktivnosti znači proizvodnju više dobara i pružanje više usluga na osnovu istih resursa – radne snage, kapitala, sirovina, energije itd. Rastuća stabilnost vodi ka rastu štednje i investicija uz smanjenje cene kapitala i promovisanje inovacija koje dodatno otvaraju mogućnosti za dalji rast i posledično za nove i veće investicije, uključujući i investicije u oblasti zdravstva i obrazovanja.

Jedan od dobrih primera da obimna birokratija može negativno da utiče na privredu je studija američke „small business“ administracije pre šest godina, kada je procenjeno da su troškovi regulative 1,75 biliona dolara, što predstavlja više od 11 odsto američkog BDP-a za 2011. godinu. Imajući u vidu da su, prema izveštaju Svetske banke za 2017.godinu, SAD rangirane na osmoj poziciji, a Srbija tek na 47. mestu po lakoći poslovanja, mogli bismo zaključiti da bi slična analiza u Srbiji pokazala da srpsku privredu birokratija košta i više od 11% BDP-ija, odnosno i više od 3,8 milijardi evra.

Iako je Srbija učinila mnogo u poslednjih nekoliko godina da značajno napreduje na lestvici lakoće poslovanja Svetske banke, i to od 92. mesta u 2012. godini do 47. lane, svakako da bi insistiranje na reformama i na deregulaciji mogli svrstati Srbiju među top 30 zemalja i dugoročno stvoriti uslove za još jači, održivi rast i razvoj, posebno zato što se možemo osloniti na već uspostavljenu makroekonomsku stabilnost.

Glavne prepreke koje koče investicije, produktivnost i mobilnost ljudskih resursa na putu ka bržem privrednom rastu moraju biti uklonjene, kako bi stopa rasta bila viša od 3–4 odsto na godišnjem nivou.

U prvom redu, to se odnosi na administraciju i regulativu koji bi trebalo da budu racionalni (efikasni) i transparentni. Propisi koji štite potrošača, radnika, ali i životnu sredinu moraju postojati i biti međusobno usaglašeni. Prikupljanje, obrada i podnošenje dokumenata privrednicima oduzima vreme koje bi mogli racionalnije da koriste kao resurs usmeren na proizvodnju. Primera radi, ovo je bio jedan od glavnih faktora za Bregzit, jer su Britanci, između ostalog, među glavnim argumentima za izlazak iz EU zapravo prepoznali napuštanje stega evropske birokratije,na šta se istovremeno žale I sami gradjani EU.

Pprema podacima Privredne komore Srbije, preko 320,000 malih i srednjih preduzeća zapošljava više od 1,2 miliona radnika. Ukoliko bi u svakom od ovih preduzeća samo jedan zaposleni obavljao obavezne administrativne, često izlišne zadatke ne duže od jednog sata dnevno, 250 sati godišnje, to bi ovaj sektor koštalo i do 81 milion sati godišnje – vreme utrošeno na popunjavanje formulara I ostalih dokumenata o parafisklanim taksama, prijavama i odjavama zaposlenih, registrovanju statusnih promena, praćenju promena propisa generalno, faktora koji ne donose dodatnu vrednost niti kompanijama ni srpskoj privredi.

Ukoliko je prosečna neto cena rada tri evra po satu, dobijamo zapanjujući broj od 240 miliona evra godišnje, što je otprilike 0,8% BDP-a. Ovo je samo deo direktnih troškova poslovanja malih i srednjih preduzeća, međutim, oportunitetni troškovi su mnogo veći jer ovi zaposleni ne rade ništa produktivno. Na taj način uzimajući u obzir i oportunitetni trošak uz multiplikator puta dva, dolazimo do troška suvišne birokratije od preko 3% BDP, što je I dalje daleko u odnosu na primer iz SAD, ali itekako veliko opterećenje za sektor malih I srednjih preduzeća u Srbiji. Pri tom, ova kalkulacija ne uključuje troškove iste vrste koje imaju poljoprivrednici, preduzetnici I velika preduzeca.

Zadatak resornih ministarstava nije da pravi kozmetičke promene u propisima – zakonske odredbe treba da se definišu tako da ne opterećuju poslovanje novim direktnim ili indirektnim troškovima, posebno za kompanije koje su poslovale u skladu sa svim prethodnim zakonima. Manje birokratije dovelo bi do povećanja zaposlenosti, prihoda od PDV-a i akciza i doprinosa zaposlenih za zdravstvo i druga socijalna davanja.

Teoriju o produktivnosti još davno je definisao Adam Smith u čuvenoj knjizi Bogatstvo naroda u kojoj je još 1776. naveo da je produktivnost uz stabilnost i mir, glavni preduslov za rast i razvoj, dok je odgovornost vladara da osigura odbranu, pravdu, javne radove i obrazovanje, sve to finansirano kroz jednostavna i fer rešenja u poreskom sistemu.