Biznis

Privilege Učitavanje: U društvu pesničke ‘rok zvezde’

15.03.2019

Aleksandra Petrovski Urednica online magazina Finovacije

Knjige su mu objavljivane u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu, prevođen je i u inostranstvu. Pesničke večeri su mu posećene, a jedno nesvakidašnje veče odvojio je za druženje sa Privilege klijentima naše Banke. U galeriji s pogledom na užurbani centar Beograda zavirili smo na drugu stranu poezije zajedno sa jednim od najintrigantnijih i najizdavanijih pesnika sa ovih prostora.

Prateći tradiciju Privilege Učitavanja, događaja za premijum klijente banke, ovoga puta  istraživali smo ljubavne stihove i pronikli u samu srž inspiracije Marka Tomaša.

„Uvek mi je neprijatno kada me neko pita kako da me neko potpiše za medije. Meni je uvek preteško i prestrašno da stoji pesnik ili pisac.

Ima jedan pasaž kod Sergeja Dovlatova gde on govori: „Meni nikada nije bio problem da kažem da sam genije, ali kada mi kažu da sam pisac, e već sa tim imam problema„.

Recimo da i ja sam sklon tim preterivanjima: jesam genije, ali ne bih se nazvao pesnikom. Očito da se bavim time i pokušavam da se naviknem da me predstavljaju kao pesnika“, odmah na početku je Marko priznao sagovornicima.

Osvrćući se na sveopšte mišljenje da bi pisci trebalo da se bave važnijim i angažovanijim temama, nego što je ljubav, Tomaš je vidno dirnuo u najtananije emocije ljude u publici rekavši da smo se „toliko odmakli jedni od drugih da više ne znamo kuda idemo” i da „moramo da počnemo od onog osnovnog„.

„Ljudi misle da mi pesnici konkretno znamo šta znači ljubav. Nemamo pojma! Ja imam utisak da se mučim ceo život i da još ne prestajem“, priznao je Marko Tomaš objasnivši svoj stav da čovek nije homo sapiens, niti treba da bude, već je homo ludens.

„Moj najveći problem sa čovečanstvom je jedan trenutak kada ti kažu: e, sada je bilo dosta zezanja, sada moraš natrag! A meni se čini da upravo ta sposobnost da se iznova oduševljavamo je možda jedini znak da je u nama ostalo bar malo, malo deteta iz kog smo izrasli. Čovek je biće koje treba da se igra, da bude zaigrano.“

Čitanje ljubavne poezije i analiziranje fudbala

Kažu da nema Beograđanke koja makar jednom na društvenim mrežama nije podelila stihove Markove pesme „Nina“, koju je ovom prilikom i čitao pred publikom.

Ispričao je i kome su one namenjene i kako su nastale te divne žene o kojima je pisao poeziju.

„Kada čovek piše pesme naravno da želi da opiše to stanje zaljubljenosti i da to vlastito stanje zanosa posveti konkretnoj osobi koja je u tom trenutku izazvala taj zanos kod njega. Međutim, ono što sam ja naučio: kada čovek krene u proces pisanja, onda počne da piše sopstvenim retencijama i prisećanjima na sve ono što je on učitao u ceo taj proces stvaranja nekakvog intimnog odnosa.

Nije uvek samo ono konkretno što se u tom trenutku događa, nego svo iskustvo nakupljeno u nekom grču pisac krene da udrobi u sve tu. U tom trenutku zanosa zapravo celom svetu želiš da objaviš sve što si ikada znao o životu i o ljubavi. Naknadnom pameću čovek često shvati da u predmet trenutnog obožavanja učita masu osobina koje nikada nije susreo ni kod koga, ali i masu osobina koju je susreo kod drugih osoba.

Tako da je uvek nekakav melanž u pitanju kome mi damo nekakavo ime. To jest ime neke konkretne osobe, ali je i ime tog našeg zanosa i svega što mi osećamo u tom trenutku.

Marko Tomaš je bez zadrške razgovarao sa Privilege klijentima o ljubavnim pesmama, fudbalu i Ivici Osimu (čiju biografiju je napisao), Bobu Dilanu i Nobelovoj nagradi za književnost, ženama i muškarcima sa Balkana… Otvorili smo teme na koje u ovom užurbanom vremenu nemamo često priliku da razgovaramo, posebno ne licem u lice, a još ređe sa renomiranim pesnikom.

Oni koji do sada nisu imali Markove zbirke poezije „Varanje smrti“, „Crni molitvenik“ ili „Trideset deveti maj“ dobili su ih na poklon i to uz posvetu autora, kao uspomenu na ovo druženje.